Рођен 11. септембра 1902. године у селу Избишту код Вршца где се налази његова родна кућа. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу учио је у Вршцу, а гимназију у Сегедину, Белој Цркви и Панчеву. Завршио је учитељску школу у Сомбору 1923. године. Још као ђак Учитељске школе у Сомбору пришао је револуционарном омладинском покрету.
Од 1923. до 1926. био је учитељ у селу Канатларци, у прилепском срез. Ту је, 1926, први пут дошао у сукоб с представницима власти због својих схватања. Због тога је неколико пута хапшен. У јулу 1926. премештен је у родно Избиште. Овде је организовао аналфабетске курсеве и отворио народни универзитет, основао у селима народне библиотеке и читаонице. Сарађивао је у просветним и педагошким часописима и политички деловао, преко учитељског друштва белоцркванског среза, чији је председник био више година.
Члан је Комунистичке партије Југославије постао је 1927. године, када је и основао прву партијску ћелију у Избишту. За секретар Среског комитета КПЈ за Вршац изабран је 1930, а марта 1932. године изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за јужни Банат.
У својој кући у Избишту организовао је малу илегалну партијску штампарију, у којој је, фебруара 1933. године штампан први број „Лењиниста“ (изашла три броја), органа ОК КПЈ за јужни Банат. Уводнике и већину чланака је сам писао. Априла 1933, штампарију је открила полиција. Тада је Жарко осуђен од Суда за заштиту државе на три године робије, коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. Уз Мошу Пијаде, Ивана Милутиновића и друге истакнуте комунисте, Зрењанин се борио за права политичких осуђеника, учествујући у штрајковима глађу и другим акцијама комуниста.
Из затвора је пуштен 6. априла 1936. године. Одмах је наставио политички рад, повезао се с комунистима у Београду и партијском организацијом у Вршцу. Јула 1936. поново је изабран за секретара ОК КПЈ за јужни Банат, а септембра исте године изабран је у Покрајински комитет КПЈ за Војводину. Полиција га је често хапсила и прогањала. До рата 1941. хапшен је пет пута и мучен у полицијским затворима у Петровграду, београдској Главњачи и на Ади Циганлији.
У годинама уочи рата припада међу најистакнутијим активистима КПЈ. Поред организацијског партијског рада, развија агитацију и пропаганду. Написао је многе текстове о националним, аграрним и другим проблемима. Стога је у обновљеном Привременом руководству КПЈ за Војводину, крајем 1938, именован за секретара, а у фебруару 1939. за политичког секретара Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, и на тој дужности остао до смрти.
Јуна 1939. учествовао је на партијском саветовању руководећег актива КПЈ у Тацну, испод Шмарне Горе, у Словенији. Током 1939. обилазио је партијске организације у Војводини. Био је члан Иницијативног одбора Странке радног народа Војводине, један од аутора „Платформе“ у којој је истакнуто да ће Војводина, у будућем уређењу Југославије, бити „аутономна јединица, с обзиром на своју посебну, економску, социјалну и националну структуру“.
4. маја 1940. ухапшен је и мучен у затвору у Петровграду, из кога је изишао тек 3. октобра 1940. године. Иако се налазио на робији, на Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину, почетком септембра 1940, изабран је за секретара ПК и делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је изабран за члана Централног комитета КПЈ.
У децембру 1940. године покреће и уређује илегални партијски лист „Истина“, орган КПЈ за Војводину, у коме пише многе текстове, а у јануару 1941. покреће лист „Трудбеник“, односно, на мађарском језику „A dolgozó“ (Радник). У време мартовских догађаја, руководио је антифашистичким демонстрацијама у Панчеву и Вршцу.
Учествовао је на Мајском савјетовању КПЈ у Загребу, а затим организовао припреме за ослободилачку борбу у Војводини. У то време највише ради у Банату и иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових оружаних акција у јулу 1941. године. После тешких удараца које су организације КПЈ у Банату и Бачкој претрпеле у лето и јесен 1941, ради на обнављању и консолидацији Партије, разрађујући тактику борбе у складу тамошњим условима.
Гестапо је чинио велике напоре и организовао бројне снаге да ухвати „црвеног генерала“, како су Зрењанина називали. Почетком новембра 1942. године, Тито је позвао Зрењанина да дође на слободну територију западне Босне и присуствује Првом заседању АВНОЈ-а. Приликом припрема за одлазак у Срем, и даље у западну Босну, Зрењанин је проказан Гестапу и убијен је 4. новембра 1942. у селу Павлишу, код Вршца.
За заслуге у организовању револуционарног радничког покрета и НОБ у Војводини, Зрењанин је, 5. децембра 1944, проглашен народним херојем.
Од 2. октобра 1946. године град Петровград носи име овог револуционара – Зрењанин.
Преко 60 насељених места у Србији, углавном у Војводини, имају улицу са именом Жарка Зрењанина.
Текст преузет са Википедије (http://skr.rs/YOt).
Адреса: Маршала Тита 33
23 252 Бока
Телефон: 023 3846 604
Факс: 0233846 604
E-mail:
osbokazarkozrenjanin@gmail.com